Преко границе

У „САМОШ МАРЦИПАНУ” ЧУВЕНОМ ПОСЛАСТИЧАРСКОМ ЛАНЦУ У МАЂАРСКОЈ
Дуго цветање српске руже
Тај слаткиш од марципана, сентандрејска „српска ружа”, веома је популаран у Мађарској и Средњој Европи. Али мало је оних који знају да иза тог слаткиша и тог посластичарског ланца стоји повесница српске породице Савић и животна прича једног сиротог сентандрејског дечака. У тој причи су и вртлози историје, драма подмукле асимилације, велика животна борба и један сан, досањан али болан

Текст: Мирко Нађ и НР Прес
Фото: Породична и архива „Националне ревије”

Олујна ноћ у Будиму. У тесном собичку поред радионице велике посластичарнице „Август”, сан никако није долазио на очи Младену Савићу, маленом шегрту мајстор-Августа. Узалуд се превртао по кревету и стискао очне капке. А зора је била још далеко.
Устао је, оденуо се, тихо одшкринуо врата собице и на прстима ступио у пространу радионицу. Прошетао је крај огромних чинија и кутлача, па се скрасио уз велику плаву посуду с масом од бадема и шећера коју је претходног дана припремио „гостујући мајстор” из Белгије. Одмах је заволео тог Белгијанца, неочекивано љубазног према њему, шврћи на прагу заната. Чак га је „високи бркати Белгијанац” – како га је малишан у себи прозвао – и подучио неким посластичарским вештинама.
Зурио је дечак неко време нетремице у припремљену масу, па је захватио пуне шаке и почео да меси. Маса је постајала глатка и чвршћа, а довољно еластична да се може обликовати. Пришао је радном столу, бојажљиво се осврнуо да провери да ли га ко посматра, па сео у столицу мајстора из Белгије. Неписано правило било је да се то не сме док се не положи мајсторски испит, али ноћ је, нема никога, па није одолео. Занео се, месио масу с истинским уживањем. Дохватио се и оклагије. Под њом се она маса фино стањила мамећи га да предузме још нешто на њеном обликовању. Тако су у његовим рукама почеле да настају латице руже, да би који минут касније пред собом угледао и цвет.
Допало му се. У треперавој занетости, масу је сада замесио с црвеном посластичарском бојом и све поновио. У његовим рукама тако је процветала црвена ружа. Све више се удубљивао у детаље и губио представу о времену. Није схватио да је зора већ зарудела. Када се пренуо, иза њега је стајао „високи бркати Белгијанац”. Колико дуго га је тако посматрао док ради? Уплашено је устао са забрањене столице и заустио да се извињава. Али Белгијанац га је само благо потапшао по рамену и очински рекао:
– Дечко, ова твоја ружа је красна, она је твој дипломски рад. Бићеш једног дана врхунски посластичар! Од сада је твоје место овде, поред мог радног стола.
Осетио је топлину око срца: била је то прва похвала коју је добио у свом кратком шегртовању, па још од највећег мајстора! Он, српско сироче из Сентандреје, рођен 1. октобра 1918, у рату је изгубио оца. Није га ни упамтио. Одгајила га је самохрана мајка, вредна сиротица која је изгарала да би дечак одрастао и „домогао се свога пута”. Наравно, мали Младен Савић није могао ни наслутити да је ова олујна ноћ прекретница у његовом животу, ни да се управо родила, у марципану, прва „српска ружа сентандрејска”, будући велики понос српског посластичарског умећа и мађарске кондиторске индустрије. Ни да је то почетак „династије Савић”, први корак у свет „Самош марципана”, посластичарнице са стилом, једне од најпознатијих у Мађарској, па и шире.

ЦЕНА УСПОНА

Овај времеплов нас затим води у ране педесете. У Мађарској је стаљинизам у политици, ждановизам у култури, „црне године страха”, „народна демократија”. Младен је увелико стасао у искусног и признатог мајстора свог заната. Оженио се,  почела да пристижу деца. Све бројнију породицу требало је прехранити, оденути, ишколовати... Била је то непрекидна борба за сваки преживљени дан. Супротно духу времена и „народној демократији”, све чешће је размишљао о приватној посластичарској радњи! Био је упоран, спреман на домишљатости и лукавства. По неписаним законима тихе асимилације, која је и тада спровођена, пристао је да ту утакмицу игра под туђим идентитетом. Заогрнуо се велом мимикрије. Преконоћ је Младен Савић постао Самош Маћаш. Тек тада је добио дозволу за посластичарницу: на сентандрејској просперији средином шездесетих осванула је несвакидашња радњица. Прва!
Засукао је рукаве и правио своје руже од марципана. Све више, све лепше. Срећом, добро су се продавале. Мало помало, породица Савић постајала је имућна. И деца су се ишколовала, али сви су се пронашли у „Самош марципану” и ту се запошљавали. Посластичарнице су ницале по Будимпешти и по унутрашњости Мађарске. Отмене, пуне сласних мајсторија, имале су велику привлачност и будиле поштовање. У Палишварошвару, градићу надомак мађарске престонице, никла је фабрика чоколаде, која је данас модеран гигант. Висока технологија, петстотинак радника.

У УНУТРАШЊЕМ КРУГУ

Много пута смо седели у будимским и пештанским посластичарницама „Самош марципана”, али нисмо знали да иза тог чувеног ланца стоји повесница српске породице Савић и животна прича једног сиротог сентандрејског дечака. Сазнали смо то ономад, случајно (за оне који верују у случај). Збило се овако.
Јавили нам се неки људи из Крушевца и замолили да им помогнемо у представљању и продаји прелива за кондиторску индустрију у Мађарској. На такве молбе увек се радо одазивамо и сваки пут се добро припремимо, да не бисмо лутали или дангубили. Сада смо се одмах сетили „Самош марципана”, једне од најлепших и најстаријих посластичарница у Сентандреји. Преко рођаке која је радила у тамошњем туристичком бироу, уговорили смо састанак у „Самошу”. Примио нас је власник фирме Ладислав Самош, лично. Преговори су потрајали неколико дана, да би на крају господин Самош љубазно понудио да госте проведе кроз град и покаже српске знаменитости.
– Морате да видите Музеј сентандрејских Срба, па родну кућу Јакова Игњатовића и свих седам православних цркава у граду: Пожаревачку, Преображењску, Београдску (Саборну), Благовештењску, Ћипровачку, Збешку, Оповачку  – рекао је, не запевши ни трен у овом набрајању.
Био је одличан водич, очито велики зналац српске историје, обичаја, културе. Преводили смо са мађарског његову причу гостима из Крушевца, који нису крили одушевљење. Кад се тај програм примакао крају, Крушевљани су захвалили домаћину на љубазности и нарочито на труду да овлада знањима из српске повести.
– Па ја сам то понео из сопствене куће – одговорио је. – Мој отац се звао Младен Савић. Он је створио „српску ружу” од марципана и тиме усмерио наше животе ка посластичарству. Постао је један од врхунских мајстора те уметности у овој земљи.
Збуњени сазнањем, остали смо без речи. Утисак је био јак.
– Па зашто нам онда нисте на српском описивали све ове знаменитости наше дивне Сентандреје?
– Зато што, на жалост, не знам српски језик. Разумем тек по коју реч.
Поћутасмо мало, а онда свечано, прибојавајући се да га нехотице не увредимо, рекосмо:
– Е па, господине Ладиславе Самошу, не знамо ко вам је наденуо то име, али од овог трена Ви сте за нас Владислав Савић.
– Нека буде тако – узвратио је озбиљно.
И заиста, у нашем телефонском именику и данас је уписан као Влада Савић. Од тог чудног сусрета стекли смо правог другара. Није знао да српска заједница у Мађарској приређује сталне културне програме, књижевне вечери, да има сопствено позориште... Од тада је почео да долази. Прву Српску нову годину потом дочекали смо скупа у Помазу, присуствовао је свим књижевним вечерима, дошао је на прославу Видовдана у Ловри.  Трудио се да што чешће буде у српском друштву. „Српска ружа” је све боље цветала и у његовом језику.

ОТКРИВАЊЕ АНИЦЕ САВИЋ

Ономад у Пешти, на коњичком галопу у оквиру „Дрина феште”, на Тргу хероја, у Варошлигет парку, шетамо кроз вашарску вреву. Примећујемо складан дрвени киоск с упечатљивим натписом: „Самош марципан”. Љупку девојку за пултом питамо, напола у шали: откуд елитна посластичарница на вашару? Насмејала се и узвратила нешто духовито, на мађарском. И пође разговор у лепом правцу. Питамо је како се зове и колико дуго ради за Самоша. Каже да не може баш тачно рећи откад ради ту и да је она Самош, Бела Самош, најмлађа међу власницима те компаније.
– Како? Познајемо обе кћерке Лацике Самоша, кога ми зовемо Влада. А Ви нисте ни једна од њих – кажемо.
– Ја сам ћерка његовог брата Николе – објашњава смешећи се. – Лацика ми је стриц.
Наставили смо разговор с неком лакоћом, као да смо стари пријатељи. Питали смо је о њеном имену, претпостављајући да је италијанско.
– Није италијанско него наше. Наденуо ми га је деда Младен, да имам и нешто српско – каже. – Прво име ми је Ана.
– Е па онда, драга госпођице, Ви нисте никаква Ана-Бела Самош, него Аница Савић. Имали смо једну велику Аницу Савић у српској култури, можда ћете Ви бити друга.
Из тог сусрета никло је велико другарство између једног старог човека и девојчице. Често је тражила да јој причамо „све о Србима”, од Чарнојевића наовамо.
– Па зар ми теби, Српкињи, да причамо о Србима?!
Наравно, причамо. Често, упорно, што занимљивије.
– Мени нико о томе није тако причао. Деда је пуно говорио о давним стварима, али ја сам тада била још сасвим мала и нисам га схватала.
– Е, видиш, у томе је суштина „тихе асимилације”, „асимилације милом”: да деца забораве своје корене, да не говоре језик свог народа. Неприметно се укину школе, под изговором да је „мало ђака”, да је „све то нерентабилно”. Нема учитеља, мама и тата у борби за преживљавање не стижу да се тиме баве. Деца губе везу са матерњим језиком и сопственом културом. Анабела постаје једина реалност, Аница је „мит и бајка, ко ће још и тиме да се бави”...
Сећамо се, тог дана поглед би јој често одлутао у даљину. Била је некако ћутљива и замишљена. Наједанпут је рекла:
– Хоћеш ли ме научити српски?
Сад ми пребирамо погледом по даљинама.
– Да, ако то мислиш озбиљно. Ако та одлука није само пламен од мало упаљене сламе.
– Мислим врло озбиљно.
Од тада, продубљује се другарство и нижу лекције.
Имаће ко да буде чувар сентандрејске српске руже.

***

Чељад из давне колоне
Аница Савић, званично Анабела Самош, памти да је деда Младен изнад свог писаћег стола држао слику на којој су неки људи са шубарама, огрнути гуњевима. По опису, могла би то бити нека од реплика чувене слике „Сеоба Срба под Чарнојевићем” Паје Јовановића? Девојчица тада није могла докучити да је и то важна дедина оставштина потомцима, прапочетак једног пута којим је и он, на свој начин, морао ићи до краја.
– Знам да је маштао да постане калфа, а затим да се као мајстор запосли код чувеног Емила Жербоа – каже је Аница. – А, ето, било му је писано друкчије.

***

Рушвурм
То је вероватно најстарија посластичарница у Будимпешти и потиче такође од једне чувене породице. Бела Рушвурм био је последњи у том низу и није било никога да га наследи. Потом су Савићи преузели ту посластичарницу. Она, ексклузивна, и данас ради. Налази се у Улици Свете Тројице, у краљевској тврђави у Будиму, у близини Матијине цркве.